У оквиру сјећања на преминуле књижевнике, чланове Удружења књижевника Црне Горе, Трибина „Ријеч“ УКЦГ представила је постхумно објављену збирку поезије Славка Живковића, првог главног и одговорног уредника Радија Светигоре, пјесника и новинара, „дијака морачког“ , под називом „Недовршене морачке приче (пјесме)“ у издању Удружења књижевника Црне Горе 2016. године.  О животу и дјелу Славка Живковића говорили су Његово високопреосвештенство митрополит црогорско-приморски господин Амфилохије, пјесници Ранко Радовић и Тодор Живаљевић Велички. У програму су учествовали и појац и фрескописац Атанасије Радовић и гуслари Јован Лакићевић и млади Јован Живковић (Славков син). Уредник Трибине је била пјесникиња Милица Краљ.

… „А без тебе је тешко и српском језику, српкој књижевности и ћириличном знаку под којим си стварао све своје текстове и све своје песме“, пјесниковим сјенима обратила се поетеса Милица Краљ, рекавши да је Живковић дуго година уређивао једну од најзначајнијих емисија на српском језику „О језику роде да ти појем“. „Та емисија била је  заснована на одбрани језичког, а тиме и културног и националног идентитета и стваралачког интегритета. Славко је пјевао о непрекинутом трагизму рода, о вијенцу мучеништва, сузно-треперавом ореолу који лелуја над главом страдалног стада, али о непорецивим стубовима вјере, љубави и наде, оличеним у Божанској свељубави, свепромисли“.

Пјесник Ранко Радовић прочитао је Славкове стихове Свети Василије, Крстолики Чича и Славкову пјесму-посвету, која најбоље казује о Славковој дубини и и дубини његовог пјевања „Од свега Ранко, што смо снитили, док смо над бијелом картом лутали, остаће само они фитиљи што смо прећутали“.

Тодор Живаљевић Велички казао је да су пјесме заступљене у збирци „Недовршене морачке приче (пјесме)“ заиста недовршене, као што је својевремено у романтизму Бранко Радичевић осјећао да је своју поезију оставио недовршену. „Оно што држи структуру књиге и даје јој посебан смисао и поруку јесте да је књига на неки начин антологија морачких ликова, карактера, људи који су пролазилили или прошли кроз живот Славка Живковића, које је он доживљавао као обичне људе, али и као свеце(…) Није случајно морачко-ровачки крај, као најкомпактније упориште непрестаних прегнућа у борби за голи живот изнад човјечанских моћи, подарило српској култури и књижевности пјеснике из народа и за народ, какав је био и Славко Живковић(…) Он је поетски позив схватао озбиљно као неку врсту свете службе, као обред који треба да подсјети на то да између физичке и спиритуалне сфере постоји тајанствена свеприлика и Божја сагласност“.

Ујак почившег пјесника, народни гуслар Јован Лакићевић са тугом се сјетио да његов сестрић који је у последњим данима живота тешко говорио, ипак писао до посљедњег свога часа „и то довољно говори о Славку као рођеном пјеснику“.

На крају вечери публици се обратио и Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски господин Амфилохије, под чијим благословом су и настале недовршене Славкове пјесме. Владика је говорио о дубоким душевним пјесниковим ранама које су биле и узрок његове преране смрти, поред осталих и косовским ранама, које је Живковић понио још када су заједно били на Косову 1999. године, спасавајући преостали српски живаљ и сахрањујући лешеве. „Код нас свако онај ко хоће да буде записан у будућа покољења, он не може без Косова“, рекао је Владика.

Вече су украсили својим појањем иконописац Анастасије Радовић и гуслањем млађани Јован Живковић.

М. Ж.