Др Васиљ Јововић је 21. децембра у Парохијском дому у Даниловграду одржао предавање „Свети Јован Владимир - историја, култ, предање"

Др Васиљ Јововић

СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР - ИСТОРИЈА, КУЛТ, ПРЕДАЊЕ

(Парохијски дом Даниловград, 21. децембра 2016. г.)

Јован Владимир (крај X в. - 1016) био је кнез Дукље. Ова српска држава била је за вријеме кнеза Јована Владимира увучена у сукобе између Византијског и Бугарског царства. Сплетом историјских околности овај дукљански владар постао је први српски владар коме је установљен светачки култ, а његово житије, сачувано у изводу у Љетопису Попа Дукљанина је прво српско житије.

Након очеве смрти Јован Владимир је владао предјелима Дукље/Зете, Подгорја, као и подручја данашње сјеверне и средишње Албаније.

Византијски историчар Јован Скилица га назива господарем Трибалије и оближњих области Србије. Јасно је да је он био господар Дукље чије су становништво чинили Срби, а владао је и оближњим областима Србије, гдје су такође живјели Срби. Према нашем мишљењу, етничку припадност Светог Јована Владимира не би требало да се доводи у сумњу. Становништво његове, не тако мале, земље било је, као и њен господар, српског поријекла.

Осим већ познатих историјских извора о Светом Јовану Владимиру, Љетописа Попа Дукљанина и Скиличине Кратке хронике, веома су битни и неки бугарски извори. Важан извор за заокруживање приче о Светом (Јовану) Владимиру је Синодик бугарског цара Борила из 1211. године, специјална црквена служба која се служи једном годишње, прве недеље великог поста, у недељу православља. Међу заштитницима православља нашли су се и бугарски владари, прво Михајло (Борис), који је у IX вијеку први покрштен, а затим низ владара првог бугарског и Самуиловог царства, међу које је уврштен и кнез Владимир, тачно по хронолошком реду - после Самуила и његовог сина Гаврила Радомира, а прије Јована Владислава и његове жене Марије. Сачувана су два рукописа Бориловог синодика написана у бугарској редакцији старословенског језика, Палаузов с краја XIV вијека и Дринов с почетка XVII вијека. Оба се чувају у националној библиотеци у Софији. Најстарији доказ црквеног прослављања Светога Јована Владимира је литургијски минеј (мјесецослов) на словенском језику, настао у Охридској дијецези. Рукопис се датира на размеђе XIII-XIV вијeкa, али сигурно потиче од старијег оригинала. Састављен је помијешаним српско-бугарским правописом и у њему је 22. мај обиљележен као светитељева слава. Чува се у Русији, у колекцији Веркович, као најстарији православни црквени документ посвећен дукљанском владару свецу. Уједно, то је и најстарији писани извор у коме се испред његовог народнога имена Владимир појављује хришћанско име Јован.

Култ Светог Јована Владимира садржи три легенде:

1. Прва говори да је анђео војник у лику краља Владимира убио цара Владислава;
2. Друга се односи на јављање змија на брду Облику у вријеме када се краљ повукао испред најезде бугарске војске. Ујед ових змија био је смртоносан, али је Бог учинио чудо измије су постале безопасне;
3. Трећа легенда живи и данас. Изношење крста Светог Јована Владимира на Духове или Тројичин дан из села Вељи Микулићи крај Мркојевића, између Бара и Улциња, на врх планине Румије. По предању то је онај исти крст који је краљу Владимиру послао цар Владислав. На тим свечаностима учествовали су православци, римокатолици и муслимани. Обичај је био прекинут 1946. године, а од 1954. године и забрањен. Обновио га је 1990. године барски парох Богић Фемић.

Посмртни остаци кнеза Јована Владимира пренесени су још за живота цара Владислава, најкасније 1018. године, у његову домовину Дукљу, где је сахрањен у својој задужбини Пречистој Крајинској на југозападној обали Скадарског језера (гдје је сахрањена подно његових ногу и његова жена Косара). Крајина, област између ријека Црмнице и Бојане, Скадарског језера и планине Румије била је полазна тачка за стварање легенде о Светом Јовану Владимиру. Уношењем бројних цитата из Новог завјета у његово житије преображен је његов историјски лик и хагиограф нам га је приказао као свеца и чудотворца још за живота.

У Пречистој Крајинској настаје култ Светог Јована Владимира, код Срба први примјер култа владара светитеља, који се зачиње око његовог гроба.

Култ Светог Јована Владимира његовао се не само у манастиру Пречиста Крајинска, већ и у Улцињском крају. Скадарски бискуп Фрањо Крута у свом извештају из 1641. године говори о посјети селу Миде испод брда Владимир, у Свачком пољу, близу рушевина истоименог ранохришћанског града, гдје се налазила капела Светога Владимира мученика. То је вјероватно она иста црква која се помиње у млетачким извештајима из 1406. и 1426.

Пречиста Крајинска је дочекала 1678. године барског надбискупа Андрију Змајевића (1671-1694), поријеклом из Пераста, који је посјету православном манастиру у Крајини, дан уочи Ђурђевдана, детаљно описао у извјештају послатом конгрегацији за пропаганду вјере у Риму. Када је надбискуп Змајевић са својом пратњом стигао пред манастир у сусрет су му изашли игуман (Никодим?) са монасима и свештеницима Крајине који су обучени у одежде, носили иконе и Свето Јеванђеље. Испред Јеванђеља достојанствено је ишао игуман са сребрним крстом Светога Јована Владимира. Том приликом надбискуп је цјеливао крст и кренуо према манастиру праћен појањем монаха и свештеника. Након службе Божје, на позив игумана, надбискуп је благословио окупљени народ.

Барски надбискуп Вицко Змајевић (1701-1706) у свом извјештају који 1703. године шаље у Рим, помиње цркву Светог краља Владимира у Суми (насеље коме припада брдо Владимир), за чије се тијело каже да га ходочасте у Елбасану. Надбискуп Змајевић за цркву каже да је осредње величине, али је без крова па би се могла оправити за 25 шкуда. Ово је најстарији сачувани извор у коме се помињу хришћански ходочасници из Зете који обилазе гроб њиховог свеца у Албанији, што јасно говори да је култ овога светог владара мученика почетком XVIII века био снажно укорјењен у његовој домовини.

Велики дио становништва Крајине временом се, не само превјерио, већ се током времена и поарбанашио. Поједина њихова братства и локални топоними сачували су чисто српска имена и подсјећају на њихове заборављене српске коријене. Срећом, животворни крст Светог Јована Владимира преживио је разарање манастира (Турци су разрушили манастиро почетком XVIII вијека у походима скадарског везира Сулејман-паше) и предат је православном народу. То је тај исти крст који се сваке године на празник Свете Тројице носи на врх Румије, с надом и ишчекивањем да манастир Пречисте Крајинске после толико година буде обновљен.