Благодарећи новинарки Српске Радио-телевизије из Подгорице Љубици Гојковић доносимо тонски запис са Округлог стола "Гусле у српској традицији и култури", који је одржан 1. децембра 2016. године у Подгорици.

У савременој музици гусле су можда актуелније него икад. Јер, управо тај и такав звук отклон је од свега грађанског али, мора се сачувати и византијски прах који је посут по њима, православна линија кретања као и опора динарска мелодија, која је ипак страшно моћна – рекао је академик Светислав Божић

Гусле су биле и остале један од најпрепознатљивијих симбола српске духовности и чувара националне свијести, данас прогањане више но икад од оних који би хтјели да се више не чују стихови који се пјевају уз њих, јер их подсјећају на њихове истинске и историјске коријене, закључак је округлог стола „Гусле у српској традицији и култури“ јуче одржаном у Подгорици, у организацији Српског културног центра „Стефан Немања“ из Подгорице.

У подгоричком хотелу „Сити“ чуло се да је ово први пут након Другог свјетског рата да се организује округли сто о гуслама на овако високом нивоу. Планирано је да буде објављен и зборник радова свих који су се одазвали скупу, као и оних који су били најављени, али спријечени да присуствују.

Округли сто на коме су учествовали академици, књижевници, филозофи, историчари, етномузиколози, публицисти, и наравно они који још пјевају уз гусле – гуслари, организован је уз подршку Српског националног савјета, како је рекао др Момчило Вуксановић у уводу. Поезија уз гусле, каже Вуксановић, била је својеврсна школа историје српског народа, додајући да су у прилог наставку традиције у оквиру Књижевне задруге Српског националног вијећа већ издали неколико књига на ову тему. Једна од њих, „Апотеоза српским гуслама“ Дејана Томића, који је јуче такође говорио на округлом столу, била је награђена на овогодишњем Београдском сајму књига.

Учесницима округлог стола обратио се и проф. др Зоран Бингулац, амбасадор Републике Србије у Црној Гори, подсјетивши на значајну улогу коју су гусле одиграле у очувању српског националног идентитета, означавајући их као један од основних стубова Српства, поред српског језика и ћириличног писма, православне вјере и крсне славе, као и српских националних културних и научних институција.
– Поновио бих ријечи мага мудре и лијепе ријечи, угледног Новосођанина, када је говорио о ћирилици, рекао је – ја не само да пишем, ја говорим ћирилицом. Чини ми се да порука данашњег округлог стола може да има поруку – да се преко гусала пјева ћирилица – рекао је др Бингулац.

Током излагања књижевника Будимира Дубака, за разлику од увријежене тезе да су гусле дошле у ове крајеве са Отоманском империјом, могло се чути да су гусле у Срба присутне још током средњег вијека, у држави Немањића. Ова чињеница чула се у још неколико излагања. Дубак у тексту „Свете гусле“ као нарочито значајно истиче и да су „гусле више од инструмента, оне су живи, култни предмет, уз славску икону и оружје, заштитник куће и племена“. Односно, без гусала не би било наше народне поезије, али ни помена о нашој историји. „Гусле су“, додаје Дубак, „након пада под турско ропство чиниле да Срби никада не буду покорени“.

– Гусле су сабирале сва времена у неугасиву лучу српског народа – истиче Дубак о светом инструменту српског народа.

Уважени композитор, академик Светислав Божић, подсјетио је на епизоду из живота Милоша Црњанског, који је 1925. године као новинар пратио гусларско такмичење у Сарајеву, а које је на њега оставило снажан и дубок утисак. Но, каже Божић, иако се за гусле можда и не може писати, за њих се мора живјети.

„Гусле имају моћан резонатор у свима нама, који се веома специфично озвучава“, каже Божић. Академик подсјећа и да гусле, својим архаичним, апартним, дисонантним, нетемперованим звуком и нетемперованим гласом пјевача, данас су у савременој музици можда актуеленије, него икад. Јер, управо тај и такав звук отклон је од свега грађанског, али, мора се сачувати и византијски прах који је посут по њима, православна линија кретања као и опора динарска мелодија, која је ипак страшно моћна. Јер, њихов звук одсликава старозавјетну древност, истиче Божић, додајући да се гусле смјештају на граници између мита и стварности.

Др Будимир Алексић у излагању насловљеном „Српски књижевници о значају и улози гусала у српском народу“ апострофирао је да су сви српски књижевници протеклих 200 година истицали важност гусала у очувању српске националне свијести и православне духовности. Алексић је издваја став Исидоре Секулић, која је говорила да Срби треба да чувају гусле као светињу, „јер“, цитира Алексић: „…у њиховим тананим звуцима лежи сила која је уништила ропство, раскинула ланце, подигла слободу, спасила народ. Док има гусала, биће и Срба“.
Академик Рајко Петров Ного, пјесник, обратио се дневничким записом насталим 1998. године, који је преточио у текст „О гуслама, Моцарту, о Црњанском и сузама“, а који је настало након што је са Команином говорио на једној гуслараској вечери у Београду. Подсјећа пјесник на значај десетерца, у којем су углавном уобличене епске пјесме, говорећи о њему као коду уграђеном у наш архетип, за који је Андрић рекао да је „калуп за српску осјећајност“.

– Биће да су окупатори добро осјетили – или имају верзиране савјетнике – да је десетерац и данас изоштрени морални судија, а можда и најснажнији мобилизатор. Да се Србима савјест не успава – каже Ного, додајући – „Чак и када је дегенерисан, у оном што је главно, десетерац не гријеши. Снажним, примордијалним обручима држи нас да се не проспемо: окупатори не могу бити пријатељи, слуге и кукавице не могу бити јунаци“. Ного закључује: „И уназад и унапријед, десетерац зна ко је ко и шта је шта. Сада и увијек“.

Емисију припремила новинарка Српске Радио телевизије Љубица Гојковић.