У времену преобликовања  историје, мијењања идентитета и "џамијања" цркава,  књига  „Вита Которанин,  неимар Дечана"  представље право васкрсење, јер онај ко је прочита видјеће што је Котор био, на што смо све поносни и што овај град  треба данас да буде, оцијенио је парох которски, намјесник бококоторски, протојереј - ставрофор Момчило Кривокапић.

Он је у которској цркви Светог Николе говорио на промоцији књиге „Вита Которанин, неимар Дечана" Риста Ковијанића, чије су обновљено штампање омогућили књижевник Никола Маловић из Херцег Новог и Ковијанићеву унук Братислав Стипанић.

О животу Риста Ковијанића који је рођен у Морачи на Божић 31. децембра  1895. године, као најмлађе од седморо дјеце, говорио је његов унук Братислав Стипанић , који се захвалио Николи Маловићу уреднику илустроване монографије "Вита Которанин неимар Дечана".  "Свој животни пут је окончао новембра 1990.  када су га опелом на которском гробљу Шкаљари испратили отац Момо и тадашњи чланови Јединснтва. Као тадашњи стари Црногорци, доживјевши десету деценију живот био сам себи намјерио да оконча овоземаљски живот, здрав а не болеста, тако што је све мање јео па је посљедњих неколико недјеља живота својевољно залегао у постељу И старачки припремио нас , напустивши нас у 95.-тој години живота. Претходно је уредно средио цјелокупну своју библиографију са свим својим књижевним и архивским дјелима и коресподенцијом.  На моје постављено питање "ђеде што си се уморио од живота, ниси болестан,  можеш да живиш да дочекаш и 100 година", Ристо  махну руком и прозбори "нема потребе Брацко нема потребе више И оволико је сасвим довољно".

Ристо Ковијанић је гимназију похађао на Цетињу (1908-1912), да би послије четвртог разреда прекинуо школовање, да се као 17-годишњи ђак добровољац бори у Црногорској војсци у Балканском рату (1912-1913),

За учешће у ослободилачким ратовима носилац је Споменице Балканских ратова 1912-1913. и Споменице Првог свјетског рата 1914-1918.

Пошто је положио професорски испит (1927), постављен је за лектора српскохрватског језика и књижевности на Универзитету у Братислави.

По повратку у Београд ради у Државном архиву (1939-1940). Затим је прије окупације због антинацизма напустио Београд, те ја на свој захтјев постављен за директора гимназије у Котору (1940-1941).

Остаје запамћен његов родољубни говор на тргу у Котору (27. марта 1941), када је изрекао: „Треба служит части и имену... нека буде што бити не може", а Которани су му потом углас одговорили: „Тако већ никако".

У првим мјесецима италијанске окупације упркос забрани италијанског префекта издао је матурска свједочанства писана ћирилицом. Због тога је позван на одговорност код префекта, кога је одбио да поздрави тзв. „римским поздравом", због чега је ухапшен (Преза код Тиране), гдје остаје до краја 1941.

По капитулацији Италије, крајем 1943. године, Ковијанић је поново директор гимназије у Котору. По завршетку Другог свјетског рата, иако доказани родољуб и антифашиста,  осуђен је од нових југословенских власти „за колаборацију са старојугословенским монархистичким властима"  на затворску казну коју је издржао двије године, да би потом та пресуда била поништена и Ковијанић рехабилитован.

Ристо Ковијанић је умро у 95. години живота и сахрањен је 1990. у Котору.

Ковијанић је био: члан Историјског друштва Војводине у Новом Саду, члан Ученог друштва Шафарика (касније Словачка академија наука) у Братислави, стални научни сарадник Института за медицинска истраживања САНУ, редовни и почасни члан Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, редовни члан научног друштва за историју здравствене културе Србије (1965) и Црне Горе (1972), члан сарадник и радни члан Друштва за унапређење поморства Југославије (1965, 1970), члан сарадник и стални члан сарадник Матице српске (1963, 1969), члан Удружења књижевника Црне Горе и савеза књижевника Југославије (1967).

Одликован је Медаљом Универзитета Коменског у Братислави и Златном медаљом Словачке академије наука. У Црној Гори је награђен Тринаестојулском наградом.Између два свјетска рата одликован је Орденом Светог Саве, Југословенском круном и Чехословачким бијелим орлом.

Током своје дуге и плодне стваралачке активности Ковијанић је написао преко 400 разних прилога, од којих 230 научних радова и 170 научно-публицистичких чланака и прилога.

У књизи „Которски медаљони" (И издање 1976, ИИ и ИИИ допуњена издања 1980, 2007) Ковијанић је поводом 80-годишнице живота написао 80 лирских прича - медаљона, о којима у поговору књиге каже: „Сваки медаљон је заокругљена цјелина; поређани један до другога дају слику давно прохујалог друштвеног живота града Котора".