Један од најученијих људи у Зети прије Другог светског рата Блажо – Благо Кнежевић одступио је 1044. године, са осталим црногорским родољубима. Црногорски комунисти су га на том путу, који је у сјећању црногорског народа остао упамћен као „Зли пут“, ухватили код Загреба. Извели су га пред Суд и осудили на 20 година робије. Локалним посвећеницима комунистичке идеологије то је било мало, па су издејствовали да му се поново суди. По поновној пресуди, стријељали су га 10. августа 1946. године.

У суботу, 21. маја 2016. године, Блажу – Благу Кнежевићу накнадно опијело на гробљу у Махали, гдје му је породица пренијела кости, одслужили су свештеник Зоран Ђедовић, надлежни парох зетски, подгорички парох протојереј Предраг Шћепановић и барски парох протојереј Јован Пламенац. Протојереј Предраг Шћепановић том приликом изрекао је пригодну бесједу и потом прочитао дивну Благову пјесму, коју је он написао мало прије него су га убили.

Блажо – Благо Кнежевић

(страдање зетске породице Кнежевић од комуниста)

Кнежевић Блажо са надимком Благо од оца Васа и мајке Виде рођен у Мојановићима у Зети, вјере православне, како му пише у генералијама пред судом 46 године, ожењен са Драгом рођеном Поповић из Голубоваца. Отац троје деце, који је живио у широј кућној заједници са оцем, два брата,мајком , двије снахе и пет братучеда.

Иначе породица Васа Кнежевића је један од јединствених примера где су шест синова и два брата од стрица, значи укупно осам одступали са отаџбинском војском према Зиданом мосту и доживјели тешку судбину. Благо Васов је одступао до Загреба где су га ухапсили подгорички комунисти. Суђен у Подгорици и 10. августа 1946. године стријељан на Рибничким врелима. Станко Стано Васов нестао у одступници 45. године код Зиданог моста. Балша Бајо Васов исто тако нестао у одступници 45. године. Спасо Васов исто тако нестао у одсупници 45. године. Митар Митро Васов одступао до Словеније и успео да се врати у Зету и вратио се у Зету, умро у Мојановићима 1977. године. Милан Васов одступао са четницима до Камника у Словенији, прије отприлике десетак година умро у Зети.  Браћа од стричева Арсо Томов и Саво Томов исто тако нестали у одступници.

Благо је био један од најписменијих и најученијих људи у Зети прије рата. Вођа партијског комунистичког покрета, који је покушао да уједини Зету без партијских подјела, није пристао на нападе на Италијане у Зети, у најнезгодније вријеме кад би изгорела Зета и изгинули људи,али је због тога од својих ученика осуђен на издају. Наставио је да гради јединство и покушај не сукобљавања и остао да ради у месној општини у Зети и чинио све на добро народа. Међутим, као Србин и човек јасног става заједно са својом браћом одступао је према Зиданом мосту. Он је ухапшен код Заграба и враћен да му се суди у Подгорици и почетком 46. године у намонтирамо судском процесу са стравичним оптужбама које никада њеми нису приличиле, осуђен је на двадесет година. Међутим, због тражења тадашњих вођа устанка, некада његових ученика, изведен је на поновно суђење и осуђен на смртну казну стрељањем, што је и учињено 10. августа 46. године. Јединствен став им је био „Благо мора бити стрељан јер представља велику опасност за партију, због тога што је прочитао два камиона књига.“ Био је сигурно један од најугледнијих зећана тога времена, и његов ауторитет не слаби до дана данашњег у Зети.

Из документације суђења и процеса и Благовог става према томе, види се да је био величина и да је од шест синова Васа Кнежевића њих четворица страдало за отаджбину у националном четничком покрету. Његово обраћање тада државним органима, што има у рукопису, његовом оцу и стрицу представља чин достојанства, људскости и храбрости, иако је осуђен без икакве кривице. Пише својим родитељима „ ја одлазим у смрт чисте и мирне савести. Исто тако мислим за ову моју и овакву смрт нисам ни ја ни ви криви“али поред губитка три сина замолио их је да сачувају успомену и на њега као четвртог и да настоје да породица одржи слогу.

Стријељању су присуствовали његова мајка, жена које су успеле да преко цигана набаве неки сандук на волујским колима пребаце до цркве Свете Петке у Махали и сахране без обележја на гробљу. Али ипак неко се досјетио и поставио камен на месту где је сахрањен да би се пре двадесет и четири године тихо пребацио у продичну гробницу поред умрле жене и унука. 21. маја 2016. године уз опело и црквени обред после седамдесет година сахрањен је. Један од савременика његових, који је са њим сарађивао као сељанин, ми је сведочио следеће:“ Благо је био најчаснији човек Зете, човек од речи, љепотан, најбољи бацач камена с рамена, дика је био по љепоти и људскости.Жао ми га је, а посебно кад човека убију нељуди“.

Симон Ђуретић