У понедјељак 9. маја 2016. године, у вечерњим часовима, у благовјештењском манастиру Папраћи, уснуо је у Господу игуман Јован (Ристић)

Сутрадан, на празник спаљивања моштију Светога Саве, сабрали су се свештеномонаси, свештеници, монахиње и вјерни народ из Епархија: зворничко-тузланске и будимљанско-никшићке да би саборном литургијском молитвом и чином опијела у Царство Божије испратили новопредстављеног игумана Јована.

По благослову Преосвећеног Епископа зворничко-тузланског г. г. Хризостома служена је Света Литургија којом је началствовао архимандрит Николај (Јовић), настојатељ манастира Пјеновца уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Ристића из Епархије будимљанско-никшићке, протојереја-ставрофора Драгана Томића, пароха шековићког и јереја Ивана Савиновића војног свештеника из Пожарнице. Након свете Литургије служено је опијело којим је началствовао протојереј-ставрофор Стево Јовић, архијерејски намјесник тузлански, уз саслужење петнаест свештеномонаха и свештеника, а уз молитвено учешће свештеномонаха, монахиња, многобројне родбине, духовне дјеце оца Јована и вјерног народа.

На крају опијела бесједио је синђел Игњатије (Илић) старјешина манастира Папраће: „Блажен је онај кога си изабрао и примио Господе.  Заиста је Господ изабрао нашег доброг старца Јована који је прихватио призив Господњи и цијели свој живот плодоносно провео остваривши се прво у породичном животу стекавши са својом супругом Косом петоро дјеце од којих је један свештеник. Рођен је на празник Светог Јована Милостивог, 25. новембра 1926. године у Сенти, а читав свој радни вијек провео је у Бару. Након упокојења вољене супруге брижно се старао о својој дјеци. Када их је све извео на прави пут, ријешивши све своје обавезе, кренуо је у манастир. Подвизавао се у многим манастирима: од манастира Крке гдје је свесрдно помагао у разним занатским пословима, преко манастира Острога у којем је  пострижен у монашки чин, затим манастира Рибњак - изнад Бара, који је свесрдно и трудољубиво обнаваљао, манастира Ловнице у којем је више година служио и на крају своју душу Господу предаде у овој светој обитељи гдје је провео своје посљедње дане живота. Сав живот је провео тихо, побожно, ненаметљиво, не замјерајући никоме ништа. Праштао је свима све, а непрестано је својим животом свједочио: доброту и радост, искрено се радујући свакоме кога би сусрео. Том добротом и радошћу освојио је срца многих вјерника који су временом постајали његова духовна дјеца. Хвала ти старче што си био са нама и показао нам како је лијепо радовати се Господу и како је лако у тој радости вољети све људе и праштати свима."
Након молитве поред гроба оца Јована, његов син протојереј-ставрофор Драган Ристић, у име своје браће и сестара као и многобројне родбине, који су присуствовали чину опијела, захвалио се управи манастира Папраће и докторици Хаџи Верици Новаковић из Зворника који су у посљедње вријеме његовали старца и бринули о његовом лијечењу.

Управа манастира Папраће са породицом Ристић припремила је ручак за све присутне у манастирској трпезарији. Старјешина манастира Папраће, синђел Игњатије (Илић) заблагодарио је свима који су дошли да саборном молитвом, достојанствено у вјечни живот испрате новопредстављеног старца  игумана Јована (Ристића).

Са светима упокој Христе душу слуге Твога игумана Јована, гдје нема болести ни жалости, ни уздисања, но гдје је живот бесконачни. Амин!

Синђел Данило

Славица Орландић: Сјећање на Оца Јована Ристића

На побусани понедељак, када васкршњу радост дијелимо са нашим упокојеним, у Богу се представио наш о. Јован Ристић.

Рођен је 1926. год. на дан  своје крсне славе, Светог Јована милостивог и добио  име Јовица. Занимљиво је да је и замонашен на овај празник; у монаштву је носио име истог светитеља а на тај дан је примио и ђаконски чин. Био је ожењен и радио је као молер у барском предузећу ЗИБ-у. Жена му умире релативмо млада и сам остаје да се стара о своје четворо малољетне дјеце. Када су му дјеца поодрасла замонашио се. Био је сабрат Цетињског манастира у вријеме владике Данила, а по нужди је пребачен у манастир Острог гдје је једно вријеме био чувар кивота Св. Василија. Као острошки монах дошао је и у новосаграђени манастир Рибњак. Отац Бошко је са поносом истицао да је то најмлађи српски манастир.

Када је о. Јован преузео манастир услови за живљење у њему били су тешки. Конак једва да је био измалтерисан. Манастир се налази у шуми, у тада сасвим некултивисаној средини, 9 км. удаљен од града. Он се на услове није жалио. Живио је скромно монашки. Није био возач па је често до град и назад ишао пјешице. Није волио да тражи услуге од људи, али тим више су људи имали потребу да му помажу  у разним његовим потребама. Понекад је то допуштао више ради њих самих, да им не излази из воље, него што му је то нешто стварно било потребно.

Још као мирјанин са о. Бошком је започео обнову ове светиње. Ту је некад постојала црква коју је саградила српска краљица Јелена Немањић (Анжујска). При ослобођењу Бара, краљу Николи се на овом мјесту јавио Свети Василије Острошки, па је у спомен на тај догађај, ту подигао црквицу посвећену овом светитељу. Њих двојица, сами, кренули су ашовима и крампом да обнављају ову светињу. Сјећам се, отац Бошко ми је причао, да су их тада у сред те дивљине опколили удбаши. Мислили су да ће их убити у сред те недођије, и да нико неће сазнати шта им се  десило. Све се завршило привођењем у полицију и саслушањем. Таквих и сличних момената било је још.

Отац Јован је свог сина Драгана уписао на богословију. Послије тога, причао ми је о. Јован, по њега су на послу дошли полицајци и привели га на саслушање. Понашали су се према њему као према разбојнику и застрашивањем су покушали да га натјерају да испише сина из богословије. Ријеч је о о. Драгану Ристићу, беранском протојереју-ставрофору.

Страдање не заобилази овог дивног човјека ни као монаха. Разна искушења одводе га из овог манастира и из ове Митрополије прије неких 10 година. Од тада се готово нисмо сретали. Моју љубав према њему нису потиснули ни вријеме ни раздаљина. Да ли је старац знао колико нам је значио, какву је заоставштину оставио у нашим животима?

Сабирам мисли и осјећања, пробам да срочим и напишем о овом драгом монаху неко слово.

Све што ми пада на памет и допире из сјећања на њега је љубав и доброта. Не могу рећи да сам тужна; Поживио је о. Јован дуго и дочекао мирну кончину послуживши Богу и ближњима. Али кад нама драги људи одлазе из овог свијета, почињемо да преиспитујемо свој однос према њима. Размишљамо шта смо могли да урадимо за њих а нисмо и шта нам је остало иза њих као успомена - оставштина.

Оца Јована сам упознала 1992. године. Као чланица Кола српских сестара, са још једном сестром, отишла сам у очи славе Св. Василија Острошког у манастир Рибњак, да би помогле око припреме славе. За обје је то био незабораван дан. Преноћиле смо да би сјутрадан биле на литургији. Од овог дана па у будуће, много дана сам провела у овом манастиру.

Одласком из Бара нашег свештеника о. Богића (Бошка) Фемића, многи од нас из тадашње црквене заједнице везали смо се за о. Јована и Рибњак. Одлазили смо му као дјеца што иду свом оцу или дједу, јер са таквом љубављу нас је дочекивао.  Међу собом смо га из милоште звали наш дедица. Када сам га први пут срела био је прост монах, већ у годинама. На први поглед одавао је човјека пуног љубави и повјерења. Није га било тешко завољети.Чини ми се да таква једноставност и простодушност код људи нестаје са старим генерацијама.

Са светима упокој Христе душу уснулог слуге свога Јована, тамо гдје нема болести ни жалости ни уздисања, но гдје је живот бесконачни. Вјечнаја памјат!

Славица Орландић

Извор: mitropolija.com