О овом веома озбиљном питању поведена је расправа на јучерашњем засиједању Скупштине Црне Горе. Природно је што се о томе расправља не само код нас него и широм свијета. За Цркву и за религиозно осјећање смисла живота у цјелини, то је одвајкада било и остало једно од најбитнијих питања човјекове етичности и смислености постојања. И иначе, овдје се заиста ради о једном од најозбиљнијих проблема човјека и човјековог живота уопште. Његово рјешење зависи у суштини од самог односа према животу: да ли је људски живот светиња у апсолутном смислу ријечи или није? Не само за Цркву и њено схватање човјека као иконе, слике и прилике Божје, која је неуништива, и посједује неуништиво достојанство од зачећа до смрти, и послије смрти у вјечности, него и за сваки здравомислећи и досљедни хуманизам, људски живот – јесте светиња над светињама. Чување те светиње и њеног непролазног достојанства представља основни императив сваког закона и законодавства, као и људског морала и моралности у цјелини.

Са тог разлога су ставови који су се чули на Скупштини да би ''слобода рађања требало да нађе мјеста у Уставу'', равнозначни са ставом да би слобода убијања требало да нађе мјесто у Уставу. Јер убити дијете од три дана по зачећу или од 30 дана или од 9 мјесеци или после три или тридесет година по рођењу, значи убити једнога истог човјека. Несумњиво, цивилизација која озакоњује абортус, односно чедоморство, представља притајено некрофилску цивилизацију, у суштини античовјечну и човјекомрзилачку цивилизацију. Ту ништа не помаже позивање на ''конзервативно'' и ''модерно'' поимање живота: живот је свевремена и надвремена светиња. Живот је апсолутна вриједност или није вриједност. Позивање на наводна права жена на ''дио свога тијела'', значи свођење саме жене, мајке на дио нечијег другог тијела, што значи – на потпуно и крајње обезличење а тиме и обезвређење и расчовјечење човјека. Јер ако је човјек у зачећу исто што и пљувачка или израслина женског организма која се може кад затреба одстранити и уништити – онда шта уствари представља човјек? У чему је његово непоновљиво достојанство и непролазна вриједност? Зашто онда не озаконити слободу на свако убиство, а не само слободу чедоморства? Не озваничује ли се тиме, свјесно или несвјесно, свако убиство?

          С друге стране, проглашавање оваквог схватања ''конзервативним'' јер би, забога, прихватањем њега ''жену требало затворити у кућу и претворити је у машину за рађање'' – значи у суштини схватање жена као машина за смрт. Жена и њена богодана утроба, створена и призвана да буде радионица живота, свјесно или несвјесно се претвара у радионицу смрти! Љубав која не рађа, не представља ли јалову љубав, не своди ли коначно живот мужа и жене на бесплодни, јалови живот? Дрво без плода, сијече се и у огањ баца. Свођење полности на похот и сладострашће удвоје, не представља ли обоготворење саможивости и самољубља? Нијесу ли најумнији људи нашег времена спознали оно што свједочи свеукупно људско искуство, истовјетност, у дубинама овако схваћене егзистенције, ероса и смрти? Љубав је истинска, пуна и права само ако је саможртвена а управо пуноћа њене саможртвености и дубљег непролазног смисла открива се у њеној родности и плодности, у препорађању двоје и рађању трећег као њене пунине. 

Зато треба добро размислити да ли је достојно Скупштине једног часног народа и његове државе озакоњење абортуса, што значи озакоњење абортирања и негирања непролазног човјековог смисла и достојанства?!

Цетиње, 30. 03. 2007. г