У недјељу 11. октобра 2015. године 19. недеље по Духовима, у Манастиру свете иконе Богородице Тројеручице у Рипњу сабрао се на освећење светих Дарова верни народ из ближих крајева Рипња и удаљенијих Београда. Литургију је служио протојереј-ставрофор хаџи Милан Лукић, старешина цркве Свете Тројице у Рипњу. Доносимо његову литургијску беседу у целини, произнету на самом крају службе, пред поделу анафоре:

Након свете службе присутни су наставили срдачно дружење за трпезом агапе. Као гости, поздрављени су недавно рукоположени ђакон Ротердамске Парохије Свете Тројице СПЦ Дејан Петровић и холандски православни добротвор србске сиротиње сестра Мариа фан Хервен [Maria van Gerven]. Због присуства троје људи из ове Парохије, разговор се водио о духовној ситуацији у овој земљи, карактеристичној за северозапад Европе. О разликама између наше и њихове хришћанске средине, непосредним оком тамошњих житеља. Како заправо изгледа духовна ситуација хришћана у земљи где се - по речима сестре Марије - на шеталишту уз плажу, недељом поподне, овог лета срећу само муслиманске жене са својом децом? И никог да се запита, где су и шта раде њихови мушкарци?

Чули смо фрагмент духовног разговора после литургије прошле недеље у манастиру свете иконе Богородице Тројеручице у Дробњацима на Рипњу. Због хладног јесењег времена тамо се више не седи под омиљеном летњом надстрешницом манастирског конака, већ у соби, коју сада краси права мала изложба. Рекли бисмо да је то 'стална поставка' неколико ликовних радова, међу којима посебно место заузима упечатљив портрет старца Тадеја Витовничког.

У овој омањој трпезарији постављане су у недељу 11. октобра три софре, и то редом који се још ретко где поштује (деца на крају!) а који је некада био уобичајен у домаћинским домовима. Сарадницама монахиње Злате, настојатељице овог манастира у настајању, дугујемо гостопримство и атмосферу који се ретко срећу у близини главног града. После само пар седмица одсуства из Дробњака, изненадио нас је упадљив напредак на спољном зиду цркве, већ у потпуности обложеном декоративним дрветом. Подсећамо побожног посетиоца овог манастира да не прескочи посету мањег параклиса на првом спрату конака. То је место где молитва и без присуства људи наставља да живи опипљиво као у древним манастирима. И где се не усуђујемо да користимо фото-апарат.