У недељу, 27. септембра (14. септембра) 17. седмице по Духовима, на празник Воздвижења Часног Крста, на Крстовдан, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света Литургија.

Светом Литургијом је началствовао јереј Бранко Вујачић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића као и протојерејâ Далибора Милаковића, Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина и протођакона Владимира Јарамаза.

Након читања из Светог Јеванђеља вјерном народу који се и овога пута сабрао у великом броју у овоме светоме храму обратио се свијетлим и надахнутим празничним словом управо началствујући јереј Бранко Вујачић.

Отац Бранко је у своме обраћању подсјетио све присутне на догађаје који су дали назначење овом дивном празнику, наглашавајући између осталог да уз воздвижење - уздизање - проналажење Часног Крста, наша Света Црква данас прославља и повратак Часнога Крста у Јерусалим.

Наиме, сазнавши гдје је закопан Часни Крст, Царица Јелена поруши Венерин храм у Јерусалиму и испод рушевина тог паганског храма нађе 3 крста. Она три крста на којима су били распети Господ Исус Христос и два разбојника са лијеве и десне стране Његове како и знамо из свједочанства Светог Јеванђеља. По откривању три крста патријарх Макарије рече царици да стави један по један крст на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживје. Царица Јелена затим положи Часни Крст Господњи у сребрни ковчег. Међутим, када је цар Хозрој освојио Јерусалим, он је је са собом однио Часни Крст.

Након 14 година, цар Ираклије је Часни Крст вратио у Јерусалим, носивши га на леђима. Но, наједном стаде, не могавши ходити ни корак даље. У тај час патријарх Захарија видје ангела који спречава цара да иде под Крстом у раскошном одјелу, будући да га је тим путем Господ носио бос и понижен. Те цар Ираклије напослијетку унесе Часни Крст у храм Васкрсења скинувши царске одоре идући бос, подражавајући тиме Господу.

Отац Бранко је даље у својој бесједи такође нагласио и подвукао уопштени смисао и значај Часног Крста, као и што Часни Крст јесте и шта представља у животу сваког хришћанина :

"Крстовданом се тако сјећамо распећа Христовога, сјећамо се крста
Господњега и спасења које је дошло са Крста.
Сјећамо се да је Бог постао човјек, постао једним од нас.
Који је у својем крајњем смирењу, дошао да му суде, да претрпи бол и муку.
Узевши нашу смрт, дао нам је своје васкрсење и живот вјечни непролазни.
Од тада Крст који је био казна и био проклетство, постао је благослов.
Од тада, Крст је центар и смисао нашега живота, центар васељене.
Крстом и крштењем почињемо наш живот у Цркви.
Крстом почињемо сваки дан и завршавамо га.
Крстом почињемо сваку молитву и сваки обред и сваку свету службу и
сваку Литургију почињемо крстом.
Наш живот се завршава под крстом, чекајући живот будућег вијека и
васкрсење мртвих."

Након Свете Тајне Причешћа којој је приступио и којој се присајединио велики број сабраног вјерног народа, заједничарење и благодарење Господу Богу на свему датом из руку Његових је по устаљеној доброј и већ познатој пракси настављено у Крипти Саборног храма за трпезом љубави.

- Борис Мусић