ВЈЕЧНИ СКАДАР

Скадар баштини неколико миленијума наше цивилизације. Он је синтеза мита и историје, културе и поезије, памћења и заборава, толеранције и искључивости, побједа и пораза многих народа, који су хрлили ка овом чудесном простору, освајали га, рушили и градили, губили га и нестајали. Историографи, од античких до савремених, помињу Пелазге, Ските, Илире, Келте, Сармате, Рашане, Етрурце, Грке, Фракијце, Македонце, Русе, Кеме... , који су градили и разграђивали Скадар, ту својеврсну „Вавилонску кулу" Балкана у којој је утихнуо ромор многих језика и изгубио се траг бројних народа.

Скадар је велика тајна, у чије одгонетање се упустио и академик Каплан Буровић, у својој књизи „Скадар".

Прије него кажемо коју ријеч о поменутом дјелу, неопходно је да представимо самог аутора. Име Каплана Буровића, писца и научника, одавно је познато јавности, нарочито стручњацима за албанологију. Међутим, чини се да је познатији као дисидент.

Каплан Буровић је рођен у Улцињу 1934. године. Он је потомак Селим-бега Ресулбеговића, једног од команданата црногорске војске у ослобађању Скадра 1912. године, и његовог сина Ћазима, који се у Другом свјетском рату борио против италијанско-албанског фашизма, опет у Скадру. Та стара породица потиче из Пераста.

Каплан Буровић један је од првих дисидената социјалистичког лагера. Био је у Енвер Хоџиној Албанији осуђен на 40 година затвора, који је издржавао у злогласном казамату у Бурељу. Образложење за осуду било је да он у Албанији врши „политичку и идеолошку диверзију". Оптуживан је, због демаскирања фалсификата албанских историографа, за „панславизам". Додуше, прије тога је, због поеме „Бојана", која је објављена 1952. у Дубровнику, а потом у Београду и Загребу 1953. године, био осуђен на двије године затвора у Југославији. Главни свједок УДБЕ на његовом суђењу био је Адем Демаћи.

Пјесник Буровић Бојану види као ријеку која протиче кроз двије социјалистичке земље, коју су „притиснуле љуте ране" под режимима Јосипа Броза и Енвера Хоџе. Стога он разговара с ријеком и пита је:

„Кажи што си вид'ла тамо,

На Голготи, ој Бојано!"

С које год обале да проговори ријека, био би то извјештај с Голготе. Тако је и са Капланом Буровићем, који је прошао, и још увијек пролази, истинску Голготу. Вршено је насиље над његовом малољетном дјецом. Мучен је да би се одрекао очинства над Душаном и Душанком, националне припадности и југословенског држављанства. Кад је, након издржаних 20 година затвора у Албанији, под притиском међународне јавности, пуштен са робије, називали су га „Менделом Балкана". Ни данас га, у Женеви, гдје живи као емигрант, не остављају на миру. Више пута је покушан атентат на њега. У Тирани су 2009. године спалили цијели тираж његове четири књиге. Амбасадор „демократске Албаније" у Турској, Скендер Шкупи, изјавио је да је „највећа грешка Енвера Хоџе што није физички ликвидирао академика Буровића". Неки албански академици су тражили од својих власти да забране улазак у Албанију, не само Буровићевим књигама, већ и њему. Тражено је и од швајцарских власти да му одузму статус емигранта и протјерају га. Позивају се страни издавачи да не објављују његова дјела. За све то вријеме, Исмаил Кадаре, не само да је ћутао, већ је био идеолог Енвера Хоџе. Тог лажног дисидента Буровић је разобличио у књизи „Право лице Исмаила Кадареа".

Основне разлоге за овакво страдање Каплана Буровића налазимо у његовим бројним дјелима, чланцима, расправама, као и у самој књизи „Скадар".

Каплан Буровић је своју интелектуалну и људску дјелатност усмјерио у два правца. Један је беспоштедна критика лијевог тоталитаризма, оличеног у режиму Енвера Хоџе, који он назива „бандитским комунизмом" и „социјал-фашистичком кликом". Други је његово научно, објективно и аргументовано демаскирање фалсификоване историје, чији конструктори су бројни албански квази-историчари, потпомогнути од сродних научника из иностранства.

Књига „Скадар" представља кратак преглед историје града, од најстаријих времена, до данас. Аутор се позива на Херодота, Овидија, Птоломеја... У књизи Плинија Старијег, наводи Буровић: „Сачувани су спискови за регрутацију локалног становништва Илирије у римску војску, из 12. г.н.е. На тим списковима су наведена српска племена Деретићи, Дермасти, Клиндићи, Денде (сви из Црне Горе), Грбљани (Црна Гора и Херцеговина), Рудињани и други, од којих многи још и данас имају потомке баш на тим местима". Овај налаз Буровић преузима од Јована Деретића, који тврди да је „Скадар био престоница Срба 1000 година пре Немањића".

Фактографији су се, међутим, супротставили поменути албански фалсификатори историје, махом окупљени око „Академије наука Народне Социјалистичке Републике Албаније" у чијој енциклопедији из 1985. године пише да су у доба Војислављевића Скадар „окупирали Срби".

Међутим, европска и албанска релевантна историографија се, како наводи Буровић, слажу да су Албанци дошли у ове крајеве тек у X вијеку. С тим је сагласан и „највећи албански филолог свих времена", академик проф. др Екрем Чабеј, који 1985. године пише „да су Албанци све до VI века н.е. били у Румунији, на падинама планина Карпати и Баскиди. У данашњу Албанију су стигли негде у X веку н.е".

Албанци до XIV вијека немају у Скадру „своја зимовалишта". Били су сточари номади. Познати њемачки историчар Георг Стадтмилер пише да у данашњој сјеверној Албанији, у вријеме XV-XVI вијека „становништво је било у већини српско".

Историчар Марино Барлетијус, учесник одбране Скадра од Турака 1479. године у дјелу „Опсада Скадра" (Венеција, 1504.) пише да су „град бранили Илири (Србо-Црногорци, прим. К.Б.), а не Албанци". Ово Барлетијево свједочанство Буровић допуњује коментаром да су у то вријеме Албанци били сасвим малобројни и безначајни. Али „под турском заставом, још пре Косовског боја, а под командом свог исламизираног Љаља Шахина, они су марширали чак до Босне. Наравно, као и свугде, после турске окупације Албанци ће заузети огњишта побијених Срба, Црногораца, Македонаца, Грка и Влаха. Од непобијених један део ће протерати а други  ће асимиловати и тако у XVIII-XIX веку они ће бројчано надвладати у Скадру".

Академик Каплан Буровић пише и о ослобођењу Скадра 1912. године. Залудне су биле жртве црногорске и србијанске војске. После проглашења независне државе Албаније 1913. г. на конференцији амбасадора великих сила у Лондону, тек почиње истинско страдање српског народа, какво није запамћено ни под Турцима.

После проглашења независности Албаније, у Србији је штампан први буквар на албанском језику, за албанске школе. Међутим, док је наш народ и под отоманском влашћу у Скадру имао школу, име, националну припадност, српски језик и слободу вјероисповијести (о чему свједочи и „Цариградски гласник", објављујући 1902. године извјештај са прославе Светога Саве у Скадру), нова албанска власт 1925. године укида српске школе, забрањује исказивање националне припадности, служење српским језиком и слободу вјероисповијести.

Затирање српског националног бића у Албанији доживјело је кулминацију за вријеме комунистичке владавине Енвера Хоџе. Ту насилну асимилацију, геноцид и културоцид над нашим народом посвједочио је академик Каплан Буровић.

Албанска квази-историографија, стављена у службу стварања лажног идентитета, није пројекат на папиру, већ има сурове извођаче на терену. Тако је, наводи Буровић „супер-султан Албаније Енвер Хоџа", послао булдожере на Српско православно гробље, у Скадру. Претходно је разбијено слово Г, чиме је упућена монструозна порука да су и мртви Срби робови. У то вријеме, 1964. године, албански шовинисти и безбожници, минама су срушили манастир Светог Јована у Елбасану, гдје су се налазиле мошти Светог српског краља Јована Владимира. Тај рат против српског народа, његових светиња и гробаља био је само наставак затирања гробова наших ратника, на Бардањолу и Тарабошу. И живи су проглашавани непостојећим, јер су на рођењу добијали албанско име, презимена су албанизована, забрањивано да се и у кући говори српски, морали су да се национално изјашњавају као Албанци, а о вјероисповијести није било ни говора.

Како је, међутим, била третирана албанска национална мањина у сусједној, Титовој Југославији?

Броз још 1945. године доноси закон којим се после рата забрањује повратак Срба и Црногораца прогнаних са својих огњишта од стране шиптарских наци-фашиста, током Другог свјетског рата. Албанци насељавају куће и имања наших прогнаника. Не само да имају школе на албанском, већ и Универзитет и Академију наука. Заштићени су „позитивном дискриминацијом", како би могли да дискриминшу и врше насиље над Србијом и Србима. Демонстрирају, тражећи Косово републику. Настављају прогон Срба с Косова и Метохије. И тако, све док НАТО није остварио њихов сан.

У Албанији, видјели смо, српски народ је био избрисан са списка живих, све до деведесетих година прошлог вијека. Оснивањем друштва српско-црногорске мањине „Морача-Розафа", почиње процес поновног рађања нашег народа у Албанији. Прије свега у Скадру. Поводом оглашавања овог Друштва преко интернета 11. децембра 2007. године Каплан Буровић му даје подршку у бечким новинама „Истина". Он пише: „Са овом вером, после пада са власти терористичке клике Енвера Хоџе, после проглашења слободе и демократије и реализовања извесних промена, српско-црногорска мањина се јавно организује, ствара своје удружење „ Морача-Розафа" сред Скадра на Бојани, својим средствима гради прву богомољу, нову цркву, позива митрополита Црне Горе господина Амфилохија да им је посвети и са обновљеном вером у Бога и у своје снаге, у своја међународним законима призната права, а уз свестрану помоћ матице Србије, смело пођоше путем реализовања својих људских и националних права, која им званично и албански устав признаје".

И доиста, на путу мукотрпног остваривања елементарних права, наш народ у Албанији највећу подршку има од стране Српске православне цркве, њене Митрополије црногорско-приморске, на челу с митрополитом Амфилохијем, и Србије.

Друштво „Морача-Розафа" постало је културно жариште нашег народа у Скадру, и цијелој Албанији. Црква Свете Тројице у Враки духовни је светионик, што осветљава пут нашем броду, који се вјековима бори с бурама и олујама на пучини историје.

Књига „Скадар" академика Каплана Буровића, и његов мартирски животни пут, такође су нека врста светионика, који нам помаже да се у овом добу великих искушења оријентишемо, да не посустанемо у борби за истину и правду, коју је заслужио многострадални српски народ у Албанији.

Скадар,                                                               Будимир Дубак

04.04.2015. г.