Сви космоси и сви светови сабрани, не могу човеку дати радост као само једно људско лице, јер се у том лицу човек присаједињује са вечношћу, оно постаје вечност онолико колика је наша жеља за вечношћу. Колико имамо смрти у себи толико то лице за нас нема живота. За Светитеље је свако лице извор живота. И као што човеково усавршавање у Христу има један крај а то је бескрај, тако ће се и у вечном животу људи усавршавати у љубави једних према другима, у радовању једних другима јер је и радост категорија која расте у вечности. У том вечном радовању Богу и ближњем, човек ће моћи да каже исто оно што је још старозаветни Бог рекао и што је у Новом завету Христос поновио, моћи ће да каже: Ја јесам!

Овако нас је учио наш духовни отац, сада блаженопочивши јеромонах Лука, све то нам показујући на свом личном примјеру.

Тешко је говорити о неком ко је заиста прави и истински човјек, у онако оствареној мјери као што је то отац Лука. А био је и остао: сав радост, и љубав, она безгранична... не од овог свијета. Живи свједок и преносник љубави Божије. Био је апостол љубави Божије наших дана. И хвала Господу што га је послао баш међу нас, у ово наше вријеме, да нам покаже онај уски животни пут који води у живот вјечни.

Када сам добила прилику да упознам оца Луку, био је то духовни дар, дар Божји. Препознајући у њему пастира своје душе, осјећала сам радост - као мало дијете када се одједном поново нађе у наручју родитеља, заштићено. Као неко ко се после дуго лутања вратио у дом оца својега. Пронашла сам човјека пред чијим би савјетима, молитвама и љубављу нестајале све моје бриге, свака патња и бол.

А онда сам пожељела да то што „имам" подијелим са другима. Жељела сам да оца Луку приближим и онима који нису имали ту срећу да га упознају. Да уз његову помоћ, на неки начин, и они налазе свој пут ка спасењу.

Тај начин на који је наш мили отац говорио - а о чему год да је говорио, говорио је о Богу и нашој небеској отаџбини, о Царству небеском - препознала сам као личан, јединствен. И жељела сам да остане забиљежен, још док је отац Лука био овдје са нама.

Зато сам га као водитељ често позивала у емисију "Питајте свештеника". Морам признати да је он и мени, а и многим нашим слушаоцима био омиљени гост. Видјело се то између осталог и по рекордном броју преузимања и слушања тих емисија на сајту Радио „Светигоре". Кад бих одлазила на Свете Литургије у Цетињски манастир, обавезно бих са собом носила снимач, да ми ни случајно не промакне ни једна његова бесједа. И тако добих од њега чак и надимак. Не знам колико лијеп, али свакако драг - Архидавеж... А знао је и да каже: „Где су ови примерци побожности с Радија..."

А он, прави монах какав је био, није желио да се њему придаје неки велики значај, па су тако бесједе знале да почну и овако: „У име Оца и Сина и Светога Духа... -губи се с тим снимачем-... драга браћо и сестре, славимо данас..."

Хвала Богу, после смо пронашли начин да се то снима а да он и не примијети. Као да сам предосјећала (иако никад нисам ни помислила на тако нешто) да ће он овако кратко бити са нама. Ипак, сваки тренутак проведен са њим био је обојен вјечношћу и сачуван дубоко у нашим срцима, баш онако како и отац Лука рече: "За ту истинску љубав у Духу, ни временска ни територијална дистанца не значе много".

Почела сам тако да сакупљам његова предавања и бесједе и да их прекуцавам. Доносила бих њему да преписе прегледа. Узме он и погледа, и одједном каже: „Е није ово овде добро, ту ниси ставила: -Овде је отац Лука уздахнуо-, или... -овде је погледао у верни народ-..." ...И насмијао би се оним својим осмјехом дјетета. Али схватићете ви који једном будете читали или слушали све ово, зашто сам то просто морала да радим.

Одржао он тако једно предивно предавање у Косовској Митровици, „Раздјељење Црвеног мора", негдје 2006. године. Ми добили снимак тог предавања. И сад, ја га питам (ипак је он мој духовник!), да ли да то емитујемо на Радију? Он узео снимак, да провјери. После преслушавања ми каже: „Знаш, може ово да иде на Радију, то је добро за ове који пате од несанице. Ја сам слушао негде до петог минута и заспао."

Ја бих му онда објашњавала да само желим да све то помогне и другима, који буду слушали или читали. Да пронађу Бога. Као што је помогло мени. А он би онда говорио: „Добро, биће од тога једна књига, постхумно ће да излази". Кад бих га погледала уплашено (зар тако нешто њему да се догоди?!) он би онда, утјехе ради, рекао: „Добро 'ајде, онда кад се ти упокојиш". И мени је то бивала утјеха у односу на оно прво, што се, ево, и десило.

А увијек је говорио да за монаха смрт није ништа: „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на  нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру - то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире  и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење", - говорио је отац Лука.

Нико, кога ја познајем, није тако волио људе. Баш све људе. Нико тако није имао лијепу ријеч о сваком и за сваког као наш отац Лука. Учио нас је да волимо ближње своје, да волимо Бога, да је једино битно спасење душе, јер ово овдје и онако није наша истинска отаџбина, овај пали свијет, долина плача. Говорио је да је нама овај живот на земљи задат а не дат, и да тај задатак морамо да испунимо на прави начин. Наша отаџбина је „горе", говорио је, и показивао на небо...

Наш драги отац Лука је сад у својој истинској отаџбини, којој је стремио цијелим својим бићем. И моли се он за нас, иначе ми не би ни могли да поднесемо овај привремени растанак. Ако се удостојимо да растанак буде само привремен.

Неких пола године пред његово упокојење, након једне исповијести, причао ми је тако дуго о Божјој љубави, о томе како Отац наш небески прашта све наше гријехе онолико, колико се ми за њих кајемо. А мени  некако Бог дао да у том тренутку „видим" да испред мене сједи човјек који стварно није од овог свијета, па му рекох, кроз сузе: „Оче, кад бих се само једног дана удостојила да сагледам границе Ваше љубави и праштања, за мене би било више него довољно, а камоли Божје љубави..."

Кроз дијалог Малог принца са лисицом, уз оца Луку смо научили шта значе оне ријечи: „Само се срцем добро види. Суштина је очима невидљива." Као и то, да ћемо заувијек остати „одговорни за оно што смо припитомили". Све нас је "припитомио" својом љубављу. Као кад она лисица каже Малом принцу: „Сједи овдје поред мене да ћутимо, ријечи су извор неспоразума", отац Лука би често знао да каже да ријечи често сметају разумијевању. Кроз „Бајку о себичном џину" објаснио нам како је пусто срце без љубави, и говорио да ова бајка у себи садржи тајну Царства, које вјечно  постоји, у које ће ући само они који Бога љубе, јер је љубав Светиња која се клечећи узима.

„Љубав је и »квалитет« нашег вечног живота, живота у Богу. У палом стању у коме се сада налазимо, у овом нашем земаљском странствовању љубав нам је заповеђена, да би нас излечила од гордог самољубља, да би нас преобразила, како би ушли у истинску, вечну  стварност, без које нема истинског преображења у Христу.

На вишем нивоу, оваква љубав је непроменљиво стање које постаје свеобухватни призив нашег бића. Овом љубављу ми верујемо, њоме живимо, њоме, што каже апостол Павле - јесмо. Заборављајући често да је љубав биће Божије, осетивши је, ми заборављамо да је Он Сам у тој љубави. Видимо љубав а не видимо њен извор, као што видимо реку не видећи јој извор. Чини нам се сувише малим, као тихи глас он остаје у некој пукотини и ми не видећи њега ипак видимо силну реку која из њега истиче", - говорио је.

Учио нас је да волимо Бога и ближње. Да праштамо. Да се радујемо. Да у сваком лицу брата свога, и у свему, видимо Бога. Како да Му се молимо...Говорио је да Богу треба "досадити" молитвом, као кад мало дијете нешто упорно тражи од свог оца. Свему нас је учио осим... како да поднесемо растанак, кад једног дана до њега дође. Све што је отац Лука са нама дијелио било је радост и љубав, док је своје муке и болести остављао у својој келији. Знао је понекад да нас подсјети да је овако нешто неизбјежно. Једном је рекао: „Па ето, кад се духовник упокоји, духовна дјеца могу слободно да долазе на његов гроб и причају му своје муке. И он ће их чути и молити се за њих, као што је то говорио свети Серафим Саровски."

Увијек нас је све дочекивао са радошћу, са оним његовим осмјехом и ријечима „Добродошао, рођени мој". Тако нас је дочекао и оног дана на самртном одру: опет са осмјехом, и могли смо осјетити неки мир, и тиху радост. Могли смо осјетити његово живо присуство.

Наш отац Лука је сада у својој небеској отаџбини којој је тежио цијелог живота. А ми, браћо и сестре, можемо да одлазимо у манастир Дајбабе, код свог духовног оца. Да му на његовом гробу причамо све своје радости и туге. И он ће се молити за нас. Ми смо сада добили једног великог заступника пред Престолом Божјим. А колико значи његова молитва, многи од нас су имали срећу и благослов да осјете. Не би отац Лука волио да се ми сад осјећамо као неки духовни сирочићи, већ да се трудимо на оном путу који нам је он показао. Једино тако ћемо моћи да се удостојимо да нас, кад се једном заврши и наш живот овдје на земљи, он дочека у заједничкој небеској отаџбини.

И како сам отац Лука рече „...Е то значи: ко добије Царство небеско, шта њему више треба? Какве су у ствари људске потребе? Шта нама треба? Треба нам мир и радост у Духу Светом. Треба нам познање Бога и онда све знамо. Треба нам Царство Божје. И у Царству Божјем, у коме нисмо господари, а господаримо тиме ако га задобијемо. Онда са њим имамо све..."

Ја вјерујем, и молим Господа нашег да наш и Његов отац Лука сад заиста „има све". Христос васкрсе радости наша и хвала ти за све!

На четрдесети дан од упокојења оца Луке, 19. марта 2013. године

Слободанка