На заједничкој сједници Правних савјета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, која је, у присуству Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, одржана 1. новембра у Епархијском двору у Никшићу, разматрана су актуелна правна питања из области односа Цркве и државе Црне Горе.

Чланови Правних савјета су констатовали нетачна и злонамјерна тумачења недавне одлуке Европског суда у Стразбуру у предмету спора око одговорности Владе Црне Горе због опструкције и непримјењивања Закона о праведној реституцији, који је усвојила Скупштина Црне Горе 2002. године. Одлука Европског суда од 9. октобра ове године је у појединим медијима у Црној Гори, из антицрквених разлога, приказана као наводни „губитак права СПЦ на свеукупну имовину и као основ за уређење односа између СПЦ и државе". Зачуђује број олаких и неодговорних коментатора, који не само да нису видјели и прочитали тужбени захтјев и списе предмета него ни одлуку Суда. Такав неодговоран приступ је, не по први пут, свјесно примијењен како би јавност стекла погрешан утисак и како би се стварао простор за нове незаконите атаке на Православну Цркву, њен идентитет, мисију, имовину и достојанство у Црној Гори.

Представка Европском суду за људска права у Стразбуру је поднијета 2005. године против Државне заједнице Србија и Црна Гора након исцпрљене правне процедуре пред црногорским правосуђем. Тужбом је захтијевано да Суд утврди повреду правâ на правично суђење, на дјелотворни правни лијек и на заштиту имовине, као и да обавеже државу да одговори и, у складу са Законом о праведној реституцији од 2002. године, одлучи по захтјеву Епархије будимљанско-никшићке и 11 цркава и манастира од 2004. године, којим је затражен повраћај одузете црквене имовине или обештећење.

Након сложене правне процедуре, Европски суд је донио одлуку којом Црква није лишена имовине, како је неистинито приказивано у јавности од стране познатих цркворушитеља, него је тужбени захтјев оцијењен као преурањен и из тог разлога недопуштен.

Правни савјети ће, у складу са Правилником Суда, у прописаном року припремити жалбу Великом вијећу Европског суда и указати на поједине чињенице и битне пропусте приликом доношења ове одлуке.

Многи антицрквени критичари и „медијски тумачи европског права" у Црној Гори су намјерно превидјели чињеницу да је Европски суд у Стразбуру кроз овај поступак признао неспоран правни субјективитет и активну легитимацију Цркве, тј. Епархије Будимљанске-Никшићке. Дакле, Европски суд је кроз ову одлуку признао чињеницу да је Православна Црква у Црној Гори, оличена у Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој, правно лице које има право да покреће и води спорове пред овим Судом ради заштите својих права у складу са Европском конвенцијом о људским правима. То право и својство Православне Цркве у Црној Гори већ годинама, противно црногорском и међународном законодавству, неосновано негирају они који се данас из свега гласа позивају на ову судску одлуку.

Такође, у појединим медијима је из јасних антицрквених разлога прескочена и чињеница да је Суд констатовао да је комунистички режим након Другог свјетског рата од Цркве одузео значајну непокретну имовину која је конкретно и таксативно наведена (тачка 70. Одлуке), те да је неспорно право Цркве у Црној Гори не само као тужиоца него и као потражиоца те имовине. Одлуком Суда је констатована чињеница да је ранији комунистички режим од Цркве одузео предметну имовину.

Свеукупну јавност подсјећамо да овом одлуком Црна Гора није ослобођена обавезе да изврши реституцију одузете имовине цркава и вјерских заједница. Напротив, из ове одлуке се јасно уочава став Суда о праву Цркве да тражи повраћај своје одузете имовине, а, досљедно томе, и обавеза државе да изврши реституцију или обештећење. Ова обавеза Владе Црне Горе је, осим у извјештајима Европске комисије и других међународних институција, лако уочљива и у одредбама три уговора које је Влада недавно потписала са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом.

Правни савјети Митрополије и Епархије сматрају да је обавеза Владе Црне Горе да у што скоријем периоду донесе не само нови Закон о правном положају цркава и вјерских заједница него и Закон о реституцији одузете имовине и обештећењу цркава и вјерских заједница у Црној Гори у складу са међународним стандардима и праксом држава које су приступиле Европској унији.На заједничкој сједници Правних савјета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, која је, у присуству Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, одржана 1. новембра у Епархијском двору у Никшићу, разматрана су актуелна правна питања из области односа Цркве и државе Црне Горе.

Чланови Правних савјета су констатовали нетачна и злонамјерна тумачења недавне одлуке Европског суда у Стразбуру у предмету спора око одговорности Владе Црне Горе због опструкције и непримјењивања Закона о праведној реституцији, који је усвојила Скупштина Црне Горе 2002. године. Одлука Европског суда од 9. октобра ове године је у појединим медијима у Црној Гори, из антицрквених разлога, приказана као наводни „губитак права СПЦ на свеукупну имовину и као основ за уређење односа између СПЦ и државе". Зачуђује број олаких и неодговорних коментатора, који не само да нису видјели и прочитали тужбени захтјев и списе предмета него ни одлуку Суда. Такав неодговоран приступ је, не по први пут, свјесно примијењен како би јавност стекла погрешан утисак и како би се стварао простор за нове незаконите атаке на Православну Цркву, њен идентитет, мисију, имовину и достојанство у Црној Гори.

Представка Европском суду за људска права у Стразбуру је поднијета 2005. године против Државне заједнице Србија и Црна Гора након исцпрљене правне процедуре пред црногорским правосуђем. Тужбом је захтијевано да Суд утврди повреду правâ на правично суђење, на дјелотворни правни лијек и на заштиту имовине, као и да обавеже државу да одговори и, у складу са Законом о праведној реституцији од 2002. године, одлучи по захтјеву Епархије будимљанско-никшићке и 11 цркава и манастира од 2004. године, којим је затражен повраћај одузете црквене имовине или обештећење.

Након сложене правне процедуре, Европски суд је донио одлуку којом Црква није лишена имовине, како је неистинито приказивано у јавности од стране познатих цркворушитеља, него је тужбени захтјев оцијењен као преурањен и из тог разлога недопуштен.

Правни савјети ће, у складу са Правилником Суда, у прописаном року припремити жалбу Великом вијећу Европског суда и указати на поједине чињенице и битне пропусте приликом доношења ове одлуке.

Многи антицрквени критичари и „медијски тумачи европског права" у Црној Гори су намјерно превидјели чињеницу да је Европски суд у Стразбуру кроз овај поступак признао неспоран правни субјективитет и активну легитимацију Цркве, тј. Епархије Будимљанске-Никшићке. Дакле, Европски суд је кроз ову одлуку признао чињеницу да је Православна Црква у Црној Гори, оличена у Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој, правно лице које има право да покреће и води спорове пред овим Судом ради заштите својих права у складу са Европском конвенцијом о људским правима. То право и својство Православне Цркве у Црној Гори већ годинама, противно црногорском и међународном законодавству, неосновано негирају они који се данас из свега гласа позивају на ову судску одлуку.

Такође, у појединим медијима је из јасних антицрквених разлога прескочена и чињеница да је Суд констатовао да је комунистички режим након Другог свјетског рата од Цркве одузео значајну непокретну имовину која је конкретно и таксативно наведена (тачка 70. Одлуке), те да је неспорно право Цркве у Црној Гори не само као тужиоца него и као потражиоца те имовине. Одлуком Суда је констатована чињеница да је ранији комунистички режим од Цркве одузео предметну имовину.

Свеукупну јавност подсјећамо да овом одлуком Црна Гора није ослобођена обавезе да изврши реституцију одузете имовине цркава и вјерских заједница. Напротив, из ове одлуке се јасно уочава став Суда о праву Цркве да тражи повраћај своје одузете имовине, а, досљедно томе, и обавеза државе да изврши реституцију или обештећење. Ова обавеза Владе Црне Горе је, осим у извјештајима Европске комисије и других међународних институција, лако уочљива и у одредбама три уговора које је Влада недавно потписала са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом.

Правни савјети Митрополије и Епархије сматрају да је обавеза Владе Црне Горе да у што скоријем периоду донесе не само нови Закон о правном положају цркава и вјерских заједница него и Закон о реституцији одузете имовине и обештећењу цркава и вјерских заједница у Црној Гори у складу са међународним стандардима и праксом држава које су приступиле Европској унији.