„ Ко зна да ли би дете икада имало љубави према мајци, када не би осетило љубав мајке према себи,“ речи су нашег Светог владике Николаја Велимировића. У овом серијалу слушаћемо о мајкама хришћанкама, које су изродиле и одгојиле великане наше историје али и данашњих дана. Говорићемо о њиховој мајчинској љубави, несебичности и мудрим поукама у Духу вјере Христове. У првој емисији говорићемо о Георгини Тесли, мајци Николе Тесле.

Ово је прича о Олимпијади (Пијади) Пупин, великој мајци, великог сина, Михајла Пупина. Задужила је Олимпијада, не само свога сина, него кроз њега и све нас. Родила је и подигла, мајка сина, за добробит читавог човјечанства, и умрла је, а да није помислила, да је чином рађања и сама постала носилац најсјајније медаље, душом дариване за мајку.

"Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благодевствију, да у благочашћу послуже Теби Богу своме, као господин и родитељ њихов свепочивши кнез Лазар." У њеној биографији стоји да је била: "сваким врлинама украшена, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена." Благо српском народу, када имађаше мајку као што је била кнегиња Милица!

„Владико Господе Боже Сведржитељу, који си негда послушао Авраама и Сару и остале праведнике који су молили за чедо, услиши данас и нас грешне слуге своје што Ти се моле. Дај нам, по својој доброти да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и Тобом наследник наше државе, жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починути. И дајемо ти заједничке обете: по зачећу детета, од природне и законите љубави и од постеље одлучићемо се, и свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачуваћемо се.“ Овом молитвом, молише се Свети родитељи Светог оца нашег Саве за рођење мушког чеда у својим већ поодмаклим годинама живота.И милостиви Господ услиши њихове молитве и подари им чедо, по љубави својој дато на понос целом нашем роду.

На месту где је Свети Василије начинио прве кораке свог овоземаљског живота, сада се налази прелепа црква, а поред ње дивовска кошћела, за коју се каже да је никла онога дана када су Јовановићи добили сина, Стојана. Стоји стара кошћела и пркоси времену и невремену. Стоји и памти: Како је мајка родила сина...Како га је молитвом напајала и љубављу хранила...Како га је са жалом и зебњом у срцу, испратила у Завалски манастир, и даље...даље...у загрљај ЈЕДИНОМЕ БОГУ!

О, нека Бог помогне свакој мајци да схвати величину и славу труда који јој предстоји када она на својим грудима држи дете које треба да однегује и васпита. Што се тиче деце - дуг родитеља је да их припреме за живот, за сва искушења која ће им Бог послати. Будите предани. Са страхопоштовањем примите своје свето бреме. Најчвршће везе су везе којима је срце човеково везано за прави дом. У правом дому чак и мало дете има свој глас. А појава новорођенчета утиче на читаво породично уређење. Дом, ма како скроман и мали био, за сваког члана породице мора бити најдраже место на свету...

Ангелина се трудила да својој деци пренесе све оно што је од своје мајке научила. Волела их је, несебично и јако. Љубав је била једино, за шта је била сигурна, да им може дати и сутра, када осване нови дан. Све друго је било магловито и неизвесно!

Ова црногорска принцеза, рођена је 28. децембра 1872. године на Цетињу. Краљ Никола и краљица Милена Петровић имали су дванаесторо деце, девет кћери и три сина. Она је била њихово шесто дете. Пре ње су рођење четри сестре: Зорка, Милица, Стана, Марија и брат Данило. Како су Петровићи са Данилом добили наследника, што је било од великог значаја за једну владарску породицу, својој петој кћери су се веома обрадовали. Крштена је у Влашкој цркви на Цетињу, и тада од свог кума руског цара Александра II Романова добија прелепо име Јелена...

У нашој данашњој емисији "Мајке хришћанке" један син говори о својој мајци. Говори о њеној љубави и њеном страдању, о њеној снази и пожртвованости. Вечерас слушамо Високопреосвећеног Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско - приморског Господина Амфилохија и причу о његовој мајци Милеви Радовић. Сећања из његовог детињства и богословских дана. "...А мајка? Она је чак оног дана и часа, када ме свештени Сабор Архијереја бирао на ово апостолско служење, налазећи се на операционом столу, још једном уткивала своје страдање у моје будуће служење..."

Јелена Балшић рођена је 1366. године у Крушевцу, као трећа кћер цара Лазара и царице Милице Хребељановић. Одрасла је са још шесторо своје браће и сестара, окружена великом љубављу својих родитеља. Поугледу на своју мајку Милицу стасала је у мудру, борбену и одлучну девојку. Удала се са непуних двадесет година за Ђурађа II Страцимировића Балшића, господара Зете и Горње Албаније. Имала је једног сина, Балшу. Њено страдање почиње са Косовским бојем...

У данашњој емисији слушаћемо причу о првој Српској краљици која је постала светитељка. Била је француског порекла. Мајка је Св. краља Милутина и преподобног Теоктиста (Драгутина) а жена краља Стефана Уроша I. Основала је женску школу плетења у свом двору у Брњцим, где је младе девојке поучавала свим кућним пословима, али и музици и писмености. Чућемо и композицију Љубе Манасијевића "Краљ Урош и Јелена Анжујска".

У данашњој емисији слушамо причу о краљици Марији Карађорђевић. Њено славно порекло и прелепо венчање у организацији Бранислава Нушића биће уводни део емисије. У наставку слушамо о њеном животу и хуманитарном раду у краљевини; о кобном 9. октобру 1934. године када остаје без мужа и од када, као што о њој рече Свети владика Николај Велимировић својој деци беше и отац и мајка. Пред крај емисије говоримо о животу у изгнанству и њеној смрти 22. јуна 1961. године. На крају данашње приче чућемо део разговора публицисте Косте Димитријевића са сада већ покојним принцем Томиславом Карађорђевићем.

У данашњој емисији Мајке хришћанке, наш гост је познати пјесник и академик, господин Матија Бећковић. Говориће нам о својој мајци Зорки, о тешким данима њеног прераног удовиштва (Зорка је само шест година проживјела у браку са Матијиним оцем Вуком), о њеној хришћанској педагогији, о првом заједничком одласку у биоскоп у Колашину, о њеној великој љубави према покојном мужу... Господин Бећковић, се подсјећа свог дјетињства и неких мајчиних мудрих досјетки. Ову дивну причу, испричану на сјетан и помало духовит начин завршавамо стиховима пјесника: "Ко је мајку у ледно чело пољубио, највећу је студен осјетио!" и подсећањем на дан мајчиног упокојења.

У данашњој емисији слушамо причу о мајци Светог Владике Николаја Жичког. Каква је могла бити ова мајка када је родила оваквог сина и да ли је другачији могао бити син којег је родила и одгајила таква мати? Живјела је и дисала као свака мајка за своју дјецу. Каткад када је то било неопходно знала је и да укори, благо али значајно. Деветоро дјеце родила је Ката, а осморо за свог живота сахранила. Уз сву тугу и материнску бол знала је рећи: "Бог дао, Бог узео, Богу нека је хвала!" На крају емисије слушамо беседу Светог Владике Николаја "Шта је мајка?".

У данашњој емисији, о материнству и о својој мајци говори Преосвећени Епископ Будимљанско - никшићки Господин Јоаникије Мићовић. Мајка Видосава рођена је на Шљемену, у старој Херцеговини. 1943. године удала се за Сава Мићовића у Велимље и са њим изродила шесторо дјеце. Иако је сама научила да чита и пише, скоро под старе дане, своју дјецу је бодрила на учење и љубав према књизи. Сво шесторо су високообразовани. Упокојила се 2005. године као искушеница, у манастиру Шудикова код Берана.

У данашњој емисији говоримо о супрузи краља Драгутина (касније Св. Теоктиста монаха) и мајци Св. кнеза Урошица. На двор Немањића дошла је из угарске краљевске породице. Била је велики поборник мира и слоге и трудила се да измири завађену браћу, Драгутина и Милутина. Остала је у сjенци своје свекрве Јелене Анжујске, иако је управо Катарина, заједно са Аном, мајком Св. Саве, била најупечатљивији примjер материнства и супружанске оданости у светородној лози Немањића.

У данашњој емисији слушамо причу о мати Параскеви. Мати Параскева умрла је као монахиња у манастиру Ћелија Пиперска. Цијели свој живот посветила је Богу и ближњима. Била је удата. Није имала своје дјеце већ је подизала четворо сирочади. За свога живота (живела је 106. година) преживјела је четри рата. О мати Параскеви и њеном животу говори нам свештеник Слободан Зековић, парох даниловградски.

У Његушку питому долину под Ловћеном Ивана је дошла 1812. године. Родом је била из угледне породице Пророковић, из Котора, сестра чувеног капетана Лазара Пророковића. Удала се за Тома Маркова Петровића, најмлађег брата Петра Првог Петровића Његоша. Са њим је изродила шесторо дјеце. Владика Раде је био други по реду рађања, рођен 1813. године. Остао је запамћен њен говор над одром мртвога сина, владике Петра, у коме она између осталог каже: "Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако лијепог узео, барем ће и Он од тебе имати шта тамо да види."

"Наша Mајка је родила десеторо деце. Рођена је 1908. године. Отац ми Милан рођен je 1907. Мој деда се вратио после 7 година ратовања (1912- 1919), и убрзо је пожурио да ожени сина, јединца Милана (а имао је још две кћери, наше тетке, Марицу и Лепосаву). Нашао је снају у угледној кући Брисића у Туларима код Уба. Обоје су родитеља тада имали једва око двадесет година. И Мајка је била млада кад је почела рађати, није још имала двадесет година. Прво двоје деце је изгубила при порођају, нису стигли ни да их крсте. Потом је родила нас шесторо, и сви смо хвала Богу, још живи. После мена, најмлађег преживелог, родила је још двоје. Једно, брата Здравка, су успели родитељи да крсте, а оно десето се ваљда врло рано упокојило. (Пре неколико година, друга наша сестра, Олга, подсетила је брата Слободана, те је, уз гробове и споменика Деде и Бабе и Оца и Мајке, подигао и брату Здравку мали споменик, на гробљу у селу Брдарици, где је пре две деценије подигнута нова Црква Васкрсења. А имамо у другом крају села , старију Цркву, посвећену Светој Тројици, који Празник цело наше село прославља. Тамо смо ми ишли у Цркву, нарочито памтим на Причешће.)

Када се присјетим мати Јелисавете, прво што ми пада на памет је град Цетиње. Не знам да ли ћу до краја успјети да објасним ту сличност између ње и града у којем је провела свој вијек, али покушаћу.

Ако погледате са оне висоравни на којој се налази раскршће путева за Подгорицу, Будву и Цетиње, у долини која се пружа пред вашим очима видјећете пријестони град Црне Горе. На први поглед учиниће вам се да није вриједно силаска. У зависности од годишњег доба, тамо вас може сачекати два метра снијега, јака киша од које вас ни један кишобран неће спасити, или аутомобилима претрпане уске улице у којима паркинг мјесто нећете наћи ни за лијека.

Сјутра се навршава четри године од смрти нашег блаженопочившег Патријарха српског Павла. Помена и сјећања ради, у вечерашњој емисији слушамо причу о његовој тетки Сенки Бранковић.

Мајка Сенка је била рођена сестра Патријарховог оца, Стевана. Бригу о сирочићима свога брата, који се рано упокојио, преузела је са великом љубављу. Одгајала их је заједно са својим ћеркама, материнским загрљајем грлећи сво четворо, као да су из исте утробе изашли. Вољели су се и радовали једни другима, о чему свједочи и она позната реченица Патријарха Павла, да се нада да ће, кад промени светом прво видети тетку, јер се ње највише ужелео. О Мајка Сенки говори нам унука Снежана Милковић.

Вечерас говоримо о једној правој, старој, истинској Црногорки!

Једној од оних какве су некад биле, и које пуним устима и још пунијега срца можемо назвати тим великим, чесним именом Црногорка!

То су оне дивне жене и мајке у чијим је животима много штошта било, како би то пјесник рекао: и црно и горко, али које су знале и умјеле посвјетлити и засладити живот, свима онима које им је Господ на радост и трпљење послао!

О својој Мајци, протиници Даници Радусиновић, говори нам Рајко Радусиновић (предсједник црквене општине цетињске), њен најмлађи син.

Добро ми душа памти године страха и бола ових последњих ратова на Балкану. Памти, јер су у њој урезане сузе мог страдалничког српског рода. И моја мајка је била једна од оних многобројних српских сенки, које су у муклој тишини ходале кућом чекајући глас од својих синова.

Зато сам и помислила при првој посети гробу оца Харитона: Боже драги, њега мајка није дочекала! Нисам тада знала ништа о овој дивној мајци, једино се сећам да сам размишљала о њеном неизрецивом болу и патњи за изгубљеним чедом. Али, прича је, иако веома тужна и тешка ипак имала онај моменат среће, како би то наш народ рекао, да је овај син прво испратио мајку у наручје Господње а онда и он мученичким путем кренуо за њом.

У вечерашњој емисији доносимо несвакидашњу причу о материнству Мати Саватије Шуше, дугогодишње игуманије Манастира Бања у Рисну.

Мати Саватија припада генерацији монахиња које су се монашком животу училе од Мати Меланије Кривокућин, прве српске игуманије након средњевјековног периода.

Анка Шуша, далматинка родом, рано је остала сироче. Најстарији брат Шпиро, њу и њену седам година старију сестру Драгињу (у монаштву Архелаја) одводи у сиротиште и већ тада почиње њихова припрема за монашки живот. Обе су биле послушнице кувеждинског манастира, те их је одатле живот одвео у Сарајево, гдје су се у сиротишту бринуле о дјеци без родитеља.

У вечерашњој емисији доносимо причу о Мати Параскеви, игуманији манастира Манасије.

Свој дугогодишњи монашки подвиг ова света душа провела је обнављајући са својим бројним сестринством оронули манастир. Личним примером трудољубивости, марљивости, бриге и љубави, бодрила је сестре да истрају на своме путу. Оне су је из поштовања и љубави прозвале Мајка Параскева.

Рођена је 1912. године у Јошици, Бока Которска. Материн загрљај, без којег је остала у дјетињем добу, пружала јој је тетка. Удала се за Риста Савовог Кривокапића и са њим изродила шесторо дјеце. Претрпјела је сиротовање, рат, изгнанство, удовиштво и све оно остало што уз ове муке иде, њеној дјеци знано и незнано, а све Бога ради и свијетла образа.

О својој дивној Мајци нам говори протојереј - ставрофор Момчило Кривокапић.

У вечерашњој емисији слушамо причу о Танкосави Рисимовић која је 1815. године побјегла из турског заробљеништва да би јавила српским устаницима и Књазу Милошу вијести о плановима разбијене турске војске. О овој жени и Мајци три сина, историја није оставила пуно података.

Мученица Марија Гачинска (рођена као Лидија Лелианова) рођена је у Санкт Петербургу 1874 године. У шеснаестој години као девојка оболела је од тешке болести - Паркинсонове болести, која је била последица прележаног енцефалитиса. На дипломском испиту у женској школи коју је похадјала и завршила, Лидија је доведена у инвалидским колицима.

Нису јој помогли многи третмани којима је била подвргнута, укључујуц́и и одласке у иностранство. Болест је наставила да неуморно узима девојци телесно здравље: почела су да јој се суше руке и ноге, а цело тело је почело да се скупља у величини. Према савременицима тог доба није било третмана који би јој помогао. Она је прво престала да осећа ноге и увек је морала да лежи, јер није могла да седи због константних и страховитих болова у свим ткивима. Постепено су јој се и руке парализовале и цело тело је почело да се суши. Само глава и лице су остали без промена. Лице јој је било благообразно и светло.

"Испод планине Копаоник, десетак километара од Бруса према Крушевцу, налази се мирно село Стројинци. У овом селу се у уторак 24. априла 1956. године родила девојчица Милица. Родитељи су јој били отац Милан Костић и Мајка Славка. Милица им је била четврто дете. Костићи су били једна веома честита и поштена породица. Милица је крштена убрзо по рођењу, 7. маја исте године, у Храму Светог Архангела Гаврила у суседним Дупцима, где им је била парохијска црква..." (из књиге Борба за достојанство, аутора архимандрита Тихона (Ракићевића).

Са мало ријечи а пуно љубави успјевала је ова дивна мати да поучи своја два сина.

Један од њих, од кога смо на нашим таласима чули пуно поучних бесједа, дивних ријечи утјехе и подршке, прота Милорад Голијан вечерас нам говори о својој мајци Олги.

„Моја мајка Гроздана, рођена Јовановић, родила се 1919. године, 20. октобра на Светог Сергија и Вакха у Лоћанима надомак Манастира Високи Дечани. И она је гајила ту љубав према Дечанима до свог упокојења. Удала се за мог оца Љубомира Богићевића из села Пиштана 1938. године. Удала се у једну велику заједницу од 27 чланова која је трајала све до 1957. Била је чудесно јака жена, издржавала је и најтеже моменте у животу а заиста их је било много... После њеног упокојења, та празнина никад није попуњена.  Кад је сањам, увек ми је тај дан некако леп, и схватио сам да је увек сањам,  да је можда као опомена да сам се или мало улењио или да ће се нешто и догодити у нашој породици, као неки знак, или једноставно као утеха! И онда, читајући неке Свете Оце Русе, схватио сам да заиста како и они тврде „да Мајка, по посебној Милости Божијој, не оставља децу своју ни после упокојења".

Босиљка Билбија, рођена Јарамаз, родила се 1920. године у Книну. Удала се пред сами почетак рата и у мају 1941. године родила свог старијег сина Војислава, који нам у вечерашњој емисији говори о ведром и њежном лику своје мајке Босиљке.

Вечерас о својој мајци говори протојереј-ставрофор Војислав Билбија.

Презвитера Јоана Лоизу је супруга блаженопочившег протопрезвитера Спиридона Димостенуса, дугогодишњег намјесника цркве Светог Димитрија, парохије Акрополиса у граду Никозији на Кипру. Ово двоје јеванђеоских прегалаца живјело је пуноћом истинског хришћанског живота непрестано творећи дјела милосрђа. Установе, које су основали ови добри Самарићани двадесетпрвог вијека, пружају и данас изобилну духовну и материјалну помоћ болеснима, сиромашнима, сирочадима, самохраним мајкама и избјеглим лицима, видајући ране најкрхкијим члановима друштва. Њихова љибав и брига учинковито је кријепила чак и оне далеко ван граница њихове матичне парохије.